Znaš onaj osećaj kada ti telo postane nelagodno čim se fizički odvojiš od svojih zadataka, tima, firme?
Onaj unutrašnji glas koji šapuće:
„Ne mogu da odem… Nešto će se desiti… Trebaće me… Sve će stati…”

Ali kako rastemo i sazrevamo, shvatamo da su to
samo neosnovane misli – iste one koje nas sputavaju kako u radu, tako i u pokušaju da pronađemo mir.

Pojave se čak i sada – dok pokušavam da samo budem.

Jedna draga osoba mi je rekla:
„Da li si znala da svako jutro, 65% naših misli ima negativan ton – da nas odvrati od cilja i unese sumnju u sopstvene sposobnosti?”

I kada sam to čula, kada sam shvatila da svi mi imamo te male unutrašnje protivnike koji nas udaljavaju od prisutnosti i lepote življenja – pomirila sam se s tim.
U redu je.
Treba otpustiti. I biti prisutan. U sebi. U sopstvu.

Ovog puta biram:
Više mudrosti. Više svesnosti. Više prisutnosti. I iskreno zadovoljstvo.

Zadovoljstvo sobom.
Svojim životom.
Naučenim lekcijama.
Rezultatima.
Ljudima koje sam srela.
I naravno – izazovima koje sam sebi postavila.

Jer to je lepota rada i življenja –
Da uživamo dok stvaramo, menjamo, doprinosimo.

Ne razdvajam život i posao.
Zaista verujem u onu rečenicu:
„Pronađi svoju svrhu – i nikad nećeš morati da radiš ni dan u svom životu.”

I da – odlučila sam da se fizički izmestim.
Među masline, pijesak i more.

Jer svima nama je potreban reset.
Da oslušnemo:
– šta smo postigli,
– kuda i kako želimo dalje,
– koje smo lekcije naučili,
– možda otvorili i nove portale,
– koga smo upoznali – i kako su nas promenili,
– ko nas je inspirisao, a ko ne,
– sa kim više ne želimo – i zašto…

Postavljamo granice.
Pauziramo.
Razmišljamo.
Sabiramo urađeno i prihvaćeno.
Zaokružimo sve jednom snažnom lokacijom –
i spremimo se za sledeće poglavlje.

Vraćamo se bolji. Jači. Osnaženi. Inspirisani – da inspirišemo i druge.

A onaj strah da će nešto da se desi dok nismo tu?
Ma dajte.

Ono što je stvarno vaše – nikad vas neće napustiti.
Čak ni kada ste miljama daleko. Je l’ tako?